Илија БАКИЋ

„Рубикова коцка“ Саше Радоњића као метафора надстварности

 

Новом књигом насловљеном „Роман Рубикова коцка“, Саша Радоњић (1964) запажени књижевник (песник, романописац, приповедач и есејиста) и музичар (кантаутор и члан „Соларис Блуз бенда“), наизглед прекида низ књига („Шведски сто“, „Аутобиографске (и друге) нестварне приче“, „Вечерњи доручак“) сазданих првенствено на дневничким записима и филозофско-сентенцијским забелешкама и враћа се прозном дискурсу (самим насловом жанровски одређеном као роман).

Но, кад читалац дубље урани у роман открива да пред собом има литерарно ткање које се итекако везује на претходна дела и садржи како наведене персоналне дневничке фрагменте тако и филозофска запажања. Тиме се потврђује Радоњићев стваралачки континуитет али и константност промене у промишљању и стилском изразу.

Уколико би се ова књига требала одредити концизно и прецизно чини се да би одговарајући исказ гласио да је реч о делу које се бави зачудним доживљајем (поливалентних) стварности и градњом  специфичне (јединствене) софистициране над-стварност. Наиме, три сегмента романа формално јесу независни токови и следови догађаја, истина уз сталну појаву назнака повезаности са претходним сегментима који трају/постоје паралелно/упоредо. Истовременост постојања, дакле, само по себи није гарант било какве (дубље) повезаности; пре би се могло закључити да маргиналност додира потенцира издвојеност него што је потире. Ипак, у ширем контексту јединствене над-стварности (на којој се устрајно инсистира) сваки се сегмент уклапа у просторно-временски тоталитет а својеврсни кључ/калауз свег тог замешатељства је у фасцинантној, мистично-лавиринтској Рубиковој коцки (своје)ручно направљеној која има једно исправно решење и 43 трилиона погрешних, на шта писац (у фусноти) узвраћа тврдњом да његова коцка има једно релативно погрешно и 43 трилиона релативно тачних решења (и, дакле, ни једно апсолутно тачно или погрешно). Рубикова коцка појављује се (искрсава) у књизи као (релативно) разрешење проблема/дилема али и његово/њихово усложњавање пошто је реч о јединственој (уметничкој) творевини која на помичним страницама уместо боја има записе-приче. Померањем/ротирањем делова добија се безброј (43 трилиона) могућих прича садржаних у овим предмету! И свака од њих једнако је (не)вероватан и значењски интригантна. Отуда би знатижељни читалац, по ишчитавању књиге, могао закључити да је понуђени редослед прича обмана или производ случајност те да се сегменти могу пресложити и другачије чиме би се добио другачији заплет и расплет, другачији вредносни и етички предзнаци поступања. Истини за вољу, писац и садржином сваког (неименованог) сегмента који отварају више тајни него разрешења потенцира ове могућности и зачикава читаоце да искушају и себе и њега у творењу другојачијих прича.

Јунаци-носиоци фрактала-прича-поглавља константно искушавају своје зачудно окружење односно покушавају да пронађу границе сопствене личности. Нико од њих нема дефинисано место у простору, времену и личностима. Павле је суочен са сопственом амнезијом због које му је све ново (док је прошлост мутна), ученик тек упознаје свет у који улази вођен руком учитеља-мајстора док стари продавац гоблена не успева да се разабере у догађајима у којима невољно учествује. У сваку причу-судбину уплетено је мноштво симбола односно интригантних знања, од егзотичних староегипатских мистерија преко провокативне приче о Понцију Пилату као тринаестом апостолу до интригантних мистерија креативног спавања односно контролисаног сањања (којим се одлази у друге светове/реалности) те живих гоблена као још једног могућег прозора у те нове стварности. Низови дискретних наговештаја и детаља, од промена имена Освалд Тот у Освалд Рот, појаве фигурице египатског бога Тота, егзотичних плесова дечака и пауна Кастора до аутоцитата, уносе у приповедне матице варљиве рукавце који се одвајају од матице да би јој се вратили сасвим неочекивано, на неком другом месту/страни творећи пречице између одвојених токова стварности. Свака прича допуњена је и фуснотама које имају различите (нетипичне) улоге: записивања пишчевих сећања, додатне мистификације неког појма, поетских коментара... Радоњић сопствено дело третира као елементе ове нове књиге дарујући јој тако прошлост (временску димензију) те дограђујући поменуту (метафикцијску) над-стварност.

У коначном сагледавању овај се роман представља као густо исткана проза (таписерија, гоблен) са низом црвених нити (лајт мотива) које се преплићу дајући призору додатну дубину. Но, поглед на лице слике није једини: захваљујући интензивном онеобичавању, којима се подривају темељи реалности, сасвим су могући и другачији погледи (искоса и на позадину) који ће открити нове визуре и дискурсе. Управо то су чари лавиринтски вишеслојне и вишедимензионалне, интелектуално провокативне прозе. „Роман Рубикова коцак“ је дело једнако убедљиво и узбудљиво као низ фрактала односно као целина делова спојених магијском снагом зачудног.

Marta MIĆIĆ

ROMAN RUBIKOVA KOCKA SAŠE RADONJIĆA KROZ PRIZMU SIMBOLA

 

    Za razumevanje pojma sugestije odnosno autosugestije, neophodno je znati da u nama istovremeno postoje dva bića potpuno odvojena jedno od drugog. Oba su obdarena razumom, ali dok je jedno svesno, drugo je nesvesno. To je razlog što postojanje ovog drugog obično ostaje neprimećeno... Nakon i u toku čitanja knjige Rubikova kocka Saše Radonjić, prisetih se teorije Emila Kuje: Kako gospodariti sobom, kao kad se uzmu igle u ruke i nanižu se niti klupčeta (u knjizi se takođe spominje nit, igla, platno , slika). Čisti liričar stalno zna da sa njim ništa ne lirsko neće biti, da on ništa neće imati, sem sebe samog: svoje lirsko tragično lično preživljevanje, tvrdi Cvetajeva u Knjizi o umetnosti i pesništvu „Portreti“. Radonjićev Roman Rubikova kocka bio je pravi izazov da se prošetam, zaronim, istražujem o smislu i nameri, htenju i nameni te nevelike knjige po fizičkoj osnovi, a ogromnoj po temi i sveobuhvatnim mogućnostima njene simbolike koja bukvalno mami čitaoca: Pronađi me! Protumačimo.

Tako su se svaki red i pojam igrali žmurke sa mnom za vreme čitanja.

Čovek je zaboravio da i samog sebe shvati kao simbol iako je opisan kao smanjeni model univerzuma -mikro kosmos. Čovek koji bi govorio o duhovnom životu bio bi jednako smešan kao i riba koja bi pasla sa ovcama na visokim planinama. „Uobraženje, a ne volja, glavna je ljudska sposobnost“, čitam u knjizi Emila Kuje „Kako gospodariti sobom“. Radonjić svoju Rubikovu kocku koristi  u svim mogućim varijacijama i kao da mu nije cilj da sklopi stranice. Prepušta čitaocu da se lomata po njegovim mogućnostima i shvati sržno pomoću svojih svesno i nesvesno.

Simbol identifikacije je kada se persona poistovećuje sa licem koje prikazuje.

Želim da prikažem knjigu, zato moram da se poistovetim sa njom, to je moj prvi zadatak.

Liber Mundi (Rosen krenzeri) je i božija poruka. Ako je knjiga zatvorena ona čuva tajnu, kažu mudraci. Kada je otvorena onda je onaj koji čita shvatio njezin sadržaj. Kakva zabluda! Kavga počinje sa upoređenjem srca sa knjigom. Moramo verovati Paskalu da velike misli dolaze iz srca koje se zaista smatra središtem intelektualnih funkcija. Iza takve „lokalizacije“ navodno stoji grčka mitologija. Uzeti nekome srce znači učiniti ga slabim da vlada sobom (pesma nad pesmama 4,10).

„Nikad nisam uspeo da sklopim Rubikovu kocku!“

„Moji uspesi kao usvojena deca mojih kockastih neuspeha rotiraju se oko kockastog jezgra“, počinje svoje kazivanje pisac.

Kocka je simbol moralnog savršenstva. Takođe i materijalnog sveta. Zbog čvrste osnove je takođe simbol postojanosti. Kocka je skup elemenata, simbol istine i mudrosti kao i večnosti, ne po duhovnosti nego po čvrstoći.

Kocka se upoređuje i sa kućom ne samo sa knjigom. Ona je slika univerzuma, kažu mudraci, u kojoj žive ljudi (čovek), mnoštvo mikrokosmosa. Centralna tema ove kocke je čvrsto povezana sa čovekom (ima mnoštvo lica, a lice mnoštvo simbola) na primer kada se persona poistovećuje sa licem koje prikazuje. Ispupčeni i istaknuti delovi lica posebno oči, kao da nastaju delovanjem neke unutrašnje sile, veruju mudraci. „Mnoge kuće, gledane sa uličnih strana(...) neodoljivo podsećaju na lica ljudi.“

Imamo, znači, kocku koja neodoljivo podseća na kuću (na primer u Kini), hram koji ima izgled lica, podseća na knjigu koja se identifikuje sa srcem. Mnoštvo lica - mnoštvo maski,  Ja je nepromenljivo u poređenju sa licem.

„Ceneći tačnost lika više nego njegovu lepotu: suština lika ostala bi ista“- potvrđuje činjenicu i Cvetajeva.

„Da li vas je ikada probudila rana jutarnja grmljavina?“ - čitamo na dvadesetoj strani knjige. U času grmljavine budi se muškarac. Pisac je namerno oslovio tog čoveka imenom Adam. U jednom Bogu nalazi se i muško i žensko – Hristos, savršena slika Boga, jedan u svome muškom i ženskom totalitetu. Adamov ženski princip načinjen od njegovog rebra je Eva. Oni simbolizuju ujedinjenje aspekta bića čoveka (Boga).

Pisac spominje četrdesetogodišnjaka. Broj četrdeset dovode u vezu sa slutnjama, pripremama iskušenja i kazne. Broj četrdeset se često pojavljuje u biblijskim spisima obeležavajući glavna zbivanja. Tumači simbola su veoma ozbiljno shvatili svoj zadatak, njihova analitička vrednost je neprikosnovena. Oni ne igraju. Pisac voli igre. On je kao dete. Igra sa brojevima, snovima, likovima u tim snovima, proverimo da li smo zaista na pravom putu shvatanja knjige Rubikova kocka .

“U svakom od malih kvadrata Rubikove kocke koji sačinjavaju njene stranice, nalazi se ugravirano, vrlo sitnim tzv. biblijskim fontom po jedno kratko poglavlje”

Pisac je imenovao nekoliko za njega važnih likova. Imenovati neku stvar, ili biće znači isto što i zadobiti moć nad njim.

Rekli smo da Adam simbolizuje prvog čoveka i sliku Božiju. Adam je od ljudi najviše čovek. Nadviti se iznad njega znači ponoviti grešku: on je prvi grešnik, simbolizuje prvi greh, koji se kažnjava i vodi u smrt. U Jungovoj analizi Adam simbolizuje mudraca: starog  čoveka nedokučive mudrosti. U snovima može da poprimi lik proroka.

Da ne bismo previše odlutali od sržnog, pozabavimo se pojmom sna kao što smo to uradili sa pojmovima kocke, kuće , knjige, čoveka, žene, lica, brojeva i imena.

San je uglavnom prenosilac  simbola: koliko se sanja? Klasifikacija sna. Funkcija sna itd.

Pročitala sam da je bog stvorio snove da bi ljudima pokazao put kad ne mogu da vide budućnost. Po verovanju drevnih naroda san je pokazatelj iskustva. San je za sanjača neslućena slika njega samoga. San je potreban za mentalnu ravnotežu jednako kao i spavanje. San koji je samo-opis procesa psihičkog života može da pruži indikacije o objektivnim uzrocima psihičkog života.

Još nešto potiče iz duboke podsvesti, iz unutrašnjeg života tišine, a to je – reč. U slučaju knjige Rubikova kocka to je pismo koje se u nekoliko navrata pojavljuje, a piše ga žena. Žena predstavlja sublimiranu želju. Ona je više od muškarca vezana za dušu sveta, kao u Jevanđelju predodređena je za nosioca mirisa… Neće emancipovana žena , ni ona koja želi da se izjednači sa muškarcem igrati veliku ulogu u nastojećoj istoriji već – večno žensko. Pravo i čisto Žensko je u pravom smislu sjajna i devičanska Energija, nosilac hrabrosti (…).

U neposrednoj vezi pisma je Tot, egipatsko božanstno u liku majmuna-babuna. Njegovo pravo značenje je lični čuvar, ili zaštitnička sila u obliku životinje, ili biljke. Uloga koju majmun ima u egipatskoj simbilici slična je onoj u Srednjoj Americi: zaštitnik je učenih i pismenih: on je božanski pisar koji beleži reč Boga stvoritelja. On je gospodar vremena. U knjizi Rubikova kocka, muškarac je dobio na poklon od žene babuna, skulpturu Tot-a.

Neposredno nakon simbolike sna i babuna mogli bismo da se pozabavimo brojevima i njihovom simbolikom koje ima u izobilju. Sem broja četrdeset, prisutan je broj jedan. Njegova simbolika je u uspravnosti čoveka, jedinog bića obdarenog tom sposobnošću. Broj tri simbolizuje intelektualni i duhovni red. Takođe je simbol kretanja, i muškog principa. Ako izuzmemo da je trinaest simbol zla, prihvatićemo da je na neki način ključ jedne parcijalne i relativne celine. I broj četiri obiluje simbolima: četiri strane sveta, četiri godišnje doba. U vezi sa krstom, postaje simbolom potpunosti. Pisac spominje još i broj deset, dvanaest. Dokazano je da brojevi ne dokazuju samo količinu, već i ideje i sile. Sa aspekta simbola svaki broj ima posebno svojstvo. Tumačenje brojeva jedna je od najstarijih simboličkih nauka. Nije preporučljivo upotrebljavati brojeve u nezgodno vreme. Oni kriju nepoznatu snagu.

Pisac je u jednom poglavlju ozbiljan značaj dodelio – paunu. Proverimo da li se paunova simbolika kao I perja slaže sa dosadašnjom analizom i njenim otkrićima.

Paun bez sumnje simbolizuje besmrtnost. Na Srednjem istoku prikazuje se sa obe strane stable života: simbol je nepodmitljive duše i čovekove psihičke dvojnosti. Na paunu ponekad jašu, a on na siguran način  vodi svog jahača. Nazivaju ga i životinjom sa stotinu očiju. Tako je postao simbol večnog blaženstva.

Staviti perje na sebe značilo bi istovetiti se sa njim, imati magična svojstva.

Gde ima dece, pauna, šarenila, ima i igre. Kao i većina pojmova i igra ima svoju simboliku. Simbol deteta je stanje koje predhodi grehu; “ Zaista kažem vam, ako ponovo ne postanete kao mala deca, sigurno nećete ući u kraljevsko nebesko.” (Matej, 18,3).  Igra je, pak, simbol borbe. Borbe protiv smrti. Protiv neprijateljskih sila. Protiv samog sebe. Protiv straha, slabosti i sumnje.  Čak i kad igra deluje bezazlena, neko dobije, a neko drugi gubi. Igrati se nečim znači predati se predmetu kojim se igramo. Kao što smo rekli, ako nosimo perje paunovo, mi se istovećujemo sa njim.

Igra tako postaje magični postupak za buđenje života.

Često u svojoj knjizi pisac spominje – smrt.

Suprotna pojava od buđenja života jeste smrt. Smrt ima više značenja: simbol je značajne evolucije, transformacije bića i stvari, promene i neizbežne fatalnosti. Simbol smrti je i oslobađanje od patnje i briga. Ona nije sama po sebi svršetak. Smrt nas podseća da treba ići dalje, ona je preduslov napretka života.

Kao što je i u prirodi sve ciklično i kružno, kao i Rubikova kocka čije stranice se kreću oko osovine, i početak i kraj tumačenja nude nove mogućnosti.

Ako se vratimo onom delu knjige s početka, gde pisac spominje belu boju: belu trpezariju, beli kamen, belinu kao fenomen, stigli smo do granične vrednosti koja nudi upravo te nove mogućnosti. Bela boja se nalazi  ili na početku, ili na kraju dnevnog života.

Bela boja deluje na našu dušu poput apsolutne tišine.

Ona je prepuna životnih mogućnosti.

Pisac Romana Rubikova kocka, Saša Radonjić to svakako najbolje zna…

 

Ранко ПАВЛОВИЋ

РАЗУЂЕНИ НАРАТИВНИ ТОКОВИ

(Нека узгредна запажања приликом читања Романа Рубикове коцке Саше Радоњића)

 

„Роман Рубикова коцка“ Саше Радоњића, фигуративно речено, уз бојазан да је то саблажњива мисао, много је сличнији ужету за вјешање, с мноштвом чврсто сплетених чврстих нити, него Рубиковој коцки (ако између те „алатке“ филмских јунака са Дивљег запада који су обиљежили дјетињства старијих и средовјечних читалаца и „играчке“ која, како на почетку саопштава аутор, има једно тачно рјешење и 43 трилиона погрешних). А те челичне нити у ужету, које лако могу бити смртоносне, нису ништа друго него приче које пуни смисао добијају тек уплетене у необичну структуру романа чију фабулу може допричавати и читалац.

Радоњићев роман има најмање три паралелне приче. Прва је о Павлу, која на тренутке заличи на аутобиографску сагу. Друга је о Адаму и Лизи, Освалду Тоту, Александру Вуги, Исмаилуи његовом оцу Алојзу, те мноштву другихх ликова, с којима је у наративном току, сасвим разумљиво, стално присутан и Павле. Трећу причу уочиће само пажљивији читалац, сензибилизован за необичности у ткиву прозних остварења; то су фусноте које су својеврсна аутобиографија романописца, поткријепљена његовим филозофемама.

Све те приче, стопљене у једну, испричане су у четири руке. Прва је испричана у трећем лицу, другу нам прича наратор у првом лицу, трећа је опет у првом лицу и прича је Алојз Тока, а четврта је врло занимљива исповијест (нека врста кључа за улазак у разуђене наративне токове) дјечака Исмаила. Прелазак с једне на другу „руку“ приповиједања толико је природан, да читалац уопште не осјети разлику.

Иако је ово у суштини фантастични роман, С. Радоњић је све те фантасмагоричне сцене дочарао неком врстом – ако је то уопште могуће и ако се тако може рећи – реалистичког поступка. Примјера ради, празнина на загонетном гоблену (а гоблен је, уз Рубикову коцку, врло присутан мотив и битан симбол који „исписује“ људске судбине), колико год била мистична, толико је стварна да би и читалац могао стећи утисак да је може попунити, само да му неко да иглу и конац у руке. Затим, временски оквир догађања радње писац гради само описом архитектуре у бившој Југославији почетком друге половине прошлог вијека.

„Роман Рубикова коцка“ лако клизне и у криминалистичку причу с примјесама хорора, што читању даје посебну драж. Ту су уочљива и многа друга жанровска обиљежја, па се можда баш зато чита у даху, чему доприноси и стално додавање нових информација, чиме се динамизује радња.

Поетичност је такође једно од битних обиљежја овог савремено структурисаног и  писаног дјела, у коме модерност израза никако и ни у једном тренутку није сама себи сврха. Радоњић ствара упечатљиве лирске слике, а његове кратке, језгровите, проходне реченице покаткад зазвуче као стихови.

                                                                                     

Стојан Богдановић:
ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

(Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис, 2019)

Грозничаво сам окретао Рубикову коцку. Очекивао сам да ће негде изненада из ње излетети Рубик, али уместо њега на свакој коцкици Рубикове коцке појављивао се Павле. Он је имао своје проблеме. Први му је проблем како склопити роман и он га није напушато до краја романа. Павле je схватио још на почетку романа да је за роман најважнији сан, а не спавање како је првобитно мислио. Сан, а шта би друго…

Ако промашите неку фусноту, а оне су везивно ткиво романа, сигурно је да ћете залутати, у брзини ћете промашити улицу, а зна се да ћете после изгубити много времена вртећи кругове како бисте се поново вратили на прави пут и наставили да пратите посве занимљив ток романа са изненадним дубоким вировима крцатим библијске симболике, који вас могу повући у дубине својих мисли из којих се тешко можете ископрцати. Суштина Радоњићеве Рубикове коцке и јесте у томе да вас она заводи како бисте тражили решење, оно једно једино које је тачно, а корист је већа од оних нетачних решења, јер њих напросто има више, а сва су скривена као ђаво иза ћошка. И док их тражите, у томе је драж, она су ту, немо вас посматрају са пристојном дозом чуђења. Ђаволасто. Човек иначе стално тражи неког ђавола. Овај пут Рубикова коцка је у рукама апостола.

Склапање Рубикове коцке је у ствари склапање романа: „Склапао ју је много брже но обично, а пасуси се лепше но икада обликовали у праве целине. По челу су му избијале грашке зноја а из носа цурила слина. Док га је обузимала грозница, речи су се претварале у слике. Стигао је до завршних поглавља.“ (стр.63-64) Кључ је у фусноти: „Ако на језовита искушења не умете одговорити језовитим осмехом, нећете умети ни прозом ни стихом.“ (стр.67)

На седамдесет и првој страни појављује се Дечак Бог који је још увек дечак. „Нажалост, он веома споро одраста. Још увек је дечак. Тако је Исмаил размишљао.“ И сада се појављује ХРИСТОВ ТРИНАЕСТИ АПОСТОЛ, изашао је из неке апокрифне књиге, заоставштине Исмаиловог деде.

У фусноти на седамдесет другој страни Радоњић поново откључава старо питање, износи свој став о Исусу Христу да га је догма којом је инаугурисан као Божји Син начинила профаним. Многи су тако мислили, али кад год их је нешто стисло, онда су се крстили. Овде писац не износи сумњу, он тврди.

Саша Радоњић ће овде изненадити читаоце и увођењем тринаестог апостола Господара нашега Исуса Христа у лику Понција Пилата. Тако Рубикова коцка постаје још једна књига која ће обрадовати љубитеље апокрифних књига који сада не морају трагати за апокрифним сензацијама јер им је ова ту на дохват руку. Реч је, дакле, о новом јеванђељу, али не по Пилату, нити по Сарамагу већ по Радоњићу.

Другде се фуснота сматра слабошћу јер писац није у могућности да без ње дочара ситуацију, догађај, лик… Овде је фуснота саставни део ткива и одређује стил писца. Просто после неколико првих фуснота читалац читајући даље почне да ишчекује фусноту. У њој се може наћи неко тврђење које је независна мудролија, а која употпуњује причу, каткад и појашњава. Севне и обасја фрагмент – причицу, и она просветли читаоца. О фуснотама се аутор изјашњава и у основном тексту не само у самим фуснотама „које су подрумске просторије сваког текста…“. Оно што би се на другом месту читало између редова, што би тражило додатне напоре у (од)гонетању текста, Радоњић читаоцу нуди у фуснотама. То не значи да ћете са њима лакше проћи. Напротив, мораћете додатно да размишљате. Апсурд, да. Али, не брините, садржај Радоњићевих фуснота није пуко објашњење. Да не бих овде причао празну причу навешћу једну Радоњићеву сјајну фусноту: „Па и кад би вера у ЧОВЕКА сменила веру у БОГА опет бих био атеиста, јер моја сумња у ЧОВЕКА није ништа мања од сумње у БОГА! Са белином листа хартије и звезданим небом ствари већ стоје другачије!“(стр.76) На овакве проблеме сви некако слежу раменима, извлаче се, врдају, реч је о врдаламама, а човек признаде иако га нисмо питали. Не сумњам у њега, нарочито у овај други део фусноте.

Други део је боравак у болници. Хидраулични кревет јесте болнички кревет. Пабло је лекар. У роману је коришћен поступак апсурда не би ли се појачала драматика. Притиснут снажним сексуалним нагоном који је претио да упропасти напоре за враћање пацијента у нормално стање користи се триком виртуелног секса, који ће помоћи пацијенту да се ослободи напетости. Тај виртуелни доживљај је испеглан тако што жена која је искоришћена за орални секс нема главу. Апсурд, да. У гомили романа које сам прочитао свуда се подлеже архетипском решењу да се истакне бол како би се ударом на емоције читаоца задржала његова пажња. Радоњић је уместо тога елегантно користио обрте, изненадна појављивања нових ликова, а пре свега апсурд.

Роман Рубикова коцка је вешто сложена Рубикова коцка фрагмената из живота аутора, а централни део Рубикове коцке јесте операција после излива крви у мозак и потом рехабилитација, где су описане занимљиве халуцинације које прате овакве догађаје. Коцка није баш тривијална, она само тако изгледа. Повремено је покривена пауновим перјем, неким перцетом је и исписана. Повремено је коцка скуп коцкица по којој скаче дечак као по диркама клавира, притом се коцкица отвара као музичка кутија и емитује своју причицу. Резултати Радоњићеве интроспекције су у ствари индивидуални устисци, можда и немају неку научну вредност, и ретко ће ко такве резултате саопштити јавности, бар не у конзервативним срединама, а већина јесу такве, али писац Рубикове коцке није имао намеру да напише научну студију већ је своје снове и сећања, по сећању склопио и даровао је читаоце необичним и рекло би се интригантним догађајима, па и закључцима, који ће их поред ужитка покренути и на размишљање о великим темама, о животу, о смрти и о Богу.

Било је сумњи, чак и у Бога, али Радоњић се одлучио за Достојевског који је рекао: „Победи себе самог.“ Резултат је пред нама, склопљен је Роман Рубикова коцка. Радоњић је нашао своје решење. Победио је. Рекох себи: „Упознај самога себе.“ Ова се изрека приписује Питагори, Солону, Хилону,Талесу, Хераклиту… а најчешће Сократу. То не значи да ја немам право на њу. Она је наша. То нам је и Радоњић потврдио.

За крај ево још једне фусноте: „Приручник за пауна је био омнибус новела без подрума и поткровља. Када сам јој доградио поткровље и ископао подрум, новела се преобразила у Роман Рубикову коцку.“ И кров је ту, не прокишњава, а штити и од Сунца. Све је то наслагано на чврстом темељу. Ја сам овако склопио Радоњићеву Рубикову коцку. Има и других начина, али то препуштам читаоцима. И ако верују, и ако не верују, неће се кајати, ако макар покушају да склопе јеванђеље по Радоњићу. Сигуран сам.

NOVI ALBUM I VIDEO SINGL

Novi album sa naslovom MAHOVINA I MIKROFONIJA i podnaslovom STIHOVI ZA SLUŠANJE

SAŠA RADONJIĆ U EMISIJI RITAM BALKANA

NOVI SINGL - "Anđeo čuvar"

Stihovi, muzika i video - SAŠA RADONJIĆ. Produkcija - MIKRO STUDIO HOBIT. Snimatelj - RITA ŠPAJZER. Pesma je objavljena u aprilskom broju književnog časopisa TRAG. Spot je snimljen u ambijentu napustenog hotela VENAC na Fruškoj Gori.

NOVI SINGL - "Gladne misli"

Spot za novu pesmu je snimljen u ambijentu napuštenog i zaboravljenog kamenog amfiteatra na Zmajevcu i kao takav, predstavlja svojevrsni apel za reaktualizaciju ovog izvrsnog prostora. Gost na na lap steel gitari je bio Milovan Đuđić Džimi.

U noći sablasno praznog meseca
Tražim odgovor koji sve preseca
Tražim u šapatu krošnje razbludne
Vlažne usne i sve misli gladne

Grabim bez daha kroz golu šumu
Pokupim senku suknje na drumu
A krošnja me promuko opet doziva
Ostaje ožiljak od toga poziva

U noći meseca sablasno praznog
Na mome stolu nevere razlog
I samo još krošnja kroz prozor viri
Dok zora svatove bezglasne širi

NA RADIO BEOGRADU O KLUBU LJUBITELJA SMENE 8

U emisiji POZORIŠNE AKTUELNOSTI Radio Beograda TREĆI PROGRAM, 28. 11. 2016. je pročitan osvrt pozorišnog kritičara ALEKSANDRA MILOSAVLJEVIĆA na predstavu KLUB LJUBITELJA SMENE 8 koja je adaptacija istoimenog romana SAŠE RADONJIĆA u režiji FILIPA MARKOVINOVIĆA i izvođenju ŠABAČKOG POZORIŠTA. Igraju - LJUBIŠA i STRAHINJA BAROVIĆ.

TETOVIRANJE ANĐELA

Novi video singl na You Tube kanalu SOLARISNS

U obrazloženju žirija je navedeno sledeće:
Miloš Zubac je rođen u Novom Sadu gde se školovao i doktorirao na Katedri za srpsku književnost i jezik, odbranivši disertaciju o poetici Duška Trifunovića. Spisak onoga što Miloš Zubac nije učinio za afirmaciju pesničke reči u muzici je mnogo kraći od spiska onoga što JESTE učinio! Otuda izdvajamo samo ono najbitnije: kao frontmen i osnivač sastava PRKOS DRUMSKI Zubac je tokom petanestak godina potpisao većinu njihovih pesama, što kao autor stihova, a neretko kao autor muzike na stihove klasičnih liričara sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Pokretač je i utemeljitelj renomiranog festivala autorske muzike koji nosi naziv jedne od njegovih pesničkih zbirki – POEZIKA, čime je nedvosmisleno profilisana fizionomija ove manifestacije. Inspirator i osnivač je regionalnog muzičkog kolektiva NOVI ODMETNICI izrazito orijentisanog ka artikulisanju visoko poetiziranih tekstova i svakovrsne pesničke baštine, čije aktivnosti je ovekovečio u knjizi REZERVNA KULTURA. Kao recenzent muzičkih albuma vrlo posebnog senzibila, sa mnogo pronicljivosti i osećaja za unikatno i vredno, znatno je doprineo afirmaciji niza kantautorskih ostvarenja.
Sve nevedeno, izdvaja na veoma suveren način ime i delo MILOŠA ZUBCA kao prvog dobitnika nagrade STRUNE OD SVETLA. Pored plakete nagradu čini jedna od gitara iz kolekcije Saše Radonjića, a svečano uručenje će biti upriličeno 19. juna u knjižari SOLARIS.
Za žiri nagrade:
Saša Radonjić
Milan Korać

“Kao što većina vas već zna, pored ostalog sam pasionirani kolekcionar gitara. To je višedecenijska pasija koja mi je pružala veliko zadovoljstvo, ali mi i neretko predstavljala dragocen podstrek u raznim situacijama, te dakako bila od neprocenjive praktične vrednosti kada smo snimali albume Solaris Bluz Benda. Veliki broj gitara iz ove kolekcije je bio često od studijske i izvođačke koristi mnogim novosadskim muzičarima, što mi je takođe pričinjavalo lepu satisfakciju. Ipak, odlučio sam da toj sada veoma vrednoj kolekciji dam još jednu –najvažniju meru smisla, odnosno da ona preraste u moju fondaciju koja će imati sledeću misiju: ustanovio sam nagradu STRUNE OD SVETLA koja će se dodeljivati svake godine za POSEBAN DOPRINOS AFIRMACIJI PESNIČKE REČI U ROK I BLUZ MUZICI. Znači u stvaralačkom segmentu kome sam zadnjih decenija posvećivao nemalu pažnju. Pored plakete, laureat ovog priznanja će svake godine, počevši od ove, kao nagradu dobijati po jednu gitaru iz moje kolekcije. Podrazumeva se da gornja formulacija ponajviše upućuje na tekstopisce kao potencijalne dobitnike, ali budući da se afirmacija pesničke reči u muzici može i na drugačije načine realizovati, (setimo se samo Indexa i njihovog albuma Modra rijeka na stihove Maka Dizdara) to nije ultimativna kategorija stvaralaca. Prvi dobitnik nagrade STRUNE OD SVETLA, što je deo moga stiha iz pesme PUT TIŠINE, će biti proglašen oko 20. maja, a uručenje će biti oko 20. juna na godišnjicu koncerta SOLARIS BLUZ BENDA u knjižari SOLARIS. Eto, dragi moji, nadam se da vam dajem još jedan razlog da vaše strune zatrepere i zablistaju posebnim poetskim sjajem!”, izjavio je Radonjić za naš portal.

Apr. 22, 2016

Saša Radonjić – MESEČARSKA ADRESA
BY MILOŠ ZUBAC · MARCH 29, 2016
Magazin POEZIKA
U novosadskoj rokenrol kulturi, gledajući od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, srećno bratimljenje literarne prakse i muzičkog izraza bilo je nešto poput jedinstvene urbane karakteristike, autohtonog fenomena koji se uvek iznova potvrđivao u delima žanrovski i poetički različitih književnih autora, ali svih odreda strasno poklonjenih muzici. Bilo je onih koji su književnu karijeru gradili uporedo s muzičkom, i onih kojima je muzičko iskustvo prethodilo odnosno ishodilo u odnosu na profesionalnu literarnu reč. Kao jedan od profilisanih autora mlade novosadske proze osamdesetih godina, Saša Radonjić uveliko se bio afirmisao kao pisac postmodernističkog prosedea pre no što je po ulasku u novo stoleće dopustio svom do tada zatajenom muzičkom identitetu da se kreativno razotkrije. Od tog trenutka do danas, Radonjić je sa svojim Solaris Blues Band-om, konceptualnim sastavom sačinjenim od vrsnih instrumentalista i pevača, a potom i samostalno kao kantautor, zabeležio niz vrednih izdanja među kojima je prvenac Solaris Blues Band-a Krik u jastuk zakovan istinski klasik novosadske muzičke produkcije, među najboljim albumima koje je gradska muzička scena dala u proteklih trideset godina. I sasvim prirodno, kada je već prvo njegovo muzičko delo dohvatilo pomenutu visinu, autor Radonjićeve životne zrelosti mogao je da se opusti i okrene stilskom avanturizmu i daljem istraživanju mogućnosti uvezivanja visokovrednog lirskog teksta sa bluz i folk-rok idiomima. Uporedo s narednim pločama Solaris Blues Band-a, počeo je da snima i samostalna izdanja – mahom u vidu neobaveznih skica i reinterpretacija pesama koje su već bile sačuvane na nekom od albuma njegovog matičnog sastava. Autoderivativnost jedan je od njegovih legitimnih umetničkih izbora, kao i strogi otpor konfekcijski upeglanom izrazu, sklonost da se fraza tokom snimanja uhvati izvorno, u jednom dahu, hotimična vokalna nepreciznost i interpretativna hrapavost – koji nam Radonjića predstavljaju upravo onakvim kakvim on želi da se objavi. Kao samosvestan i samosvojan pesnik koji je za verno društvo svojim stihovima odabrao uklete bluz rifove, i koji pritom dosledno bira sirov pristup u njihovom beleženju.
Identitet autentičnog lirika s gitarom daje se uočiti već i na omotu i u nazivu njegovog novog kantautorskog dela – Mesečarske adrese, s podnaslovom Stihovi za slušanje. Doduše, reč je o svojevrsnoj udici. Daleko od toga da su njegovi versi ovde isporučeni samo u formi recitala. Naprotiv, Radonjić na Mesečarskoj adresi peva odlučnije i konkretnije nego ikada. Pogotovo je to primetno u nanovo manifestovanim pesmama Solaris Blues Band-a, kojima su snažan interpretativni pečat već dali Milan Korać ili Aljoša Molnar. Poslednje dve pesme na albumu, Osmeh i Kada sve skonča, izvorno je otpevao Molnar, bomba od čoveka i glasa, a Radonjić je pokazao i hrabrost i snalažljivost da sopstvene verzije učini posve drugačijim, ali dostojnim originala. Za njih je odabrao svedeni akustičarski ram s mnogo dobrodošle nežnosti i topline u glasu.

Među pesmama koje ne pripadaju katalogu Solaris blues Band-a, naročito je inventivna ona koja je krštena Bluz opelom za Roberta Džonsona. Radonjić se tu smelo stilski poigrao s liturgijskim pojanjem kao posteljom za biografske motive iz života jednog od stožernih mitskih junaka celokupne američke bluz baštine. U novostvorenom duhu crnačke pravoslavne Amerike, utanačio je susret naizgled veoma razmaknutih svetova – ortodoksnog crkvenog kanonskog izraza s pričom o najprepoznatljivijoj i najuticajnijoj ličnosti u istoriji bluza. Srpska muzika već je doživela pokušaj ukrštanja poezije jednog crkvenog velikodostojnika s rokenrol obrascima, na primeru Nikolaja Velimirovića, ali je ovde zacelo prvi put registrovano autorsko mešanje pravoslavnih crkvenih muzičkih obrazaca s likom jednog velikana tradicionalnog američkog bluz nasleđa. Takođe, neočekivana stilska igrivost primetna je u pesmi Verovati u mesec u kojoj se pesnik sasvim otisnuo od poznate obale i zašao u za njega sasvim nov muzički žanr – psihodeličnu elektronsku poskočicu kao instrumentalno vozilo za simboličku ispovest jednog okorelog mesečara

Iako se u književnosti pretežnije javljao kao prozaista i dramski pisac, Saša Radonjić neko je ko će sebe uvek, ispred svih drugih umetničkih identiteta, imenovati pesnikom. On to doista jeste – Mesečarska adresa kolekcija je izuzetno promišljenih, rafiniranih, neretko majstorskih stihova koji su i samostalno izrazito vredna književna činjenica, a kamoli u kontekstu savremenog srpskog kantautorskog izraza. Njegov novi album može da ponudi uzbudljivo iskustvo za one lirski senzibilne slušaoce koji su spremni da zanemare produkcijske horizonte očekivanja, koji vrednuju golo telo dobre poezije više od njene skupe muzičke košulje, koji vole da se prepuste magiji pesništva i da dopuste univerzalnom duhu bluza da im se pokaže u nešto drugačijem, artističkom obliku.

Upravo danas, u svojoj životnoj i poetičkoj celovitosti, sa uvidima kojima raspolaže i entuzijazmom koji poslednjih godina ne kopni ni u jednom trenutku, Saša Radonjić srpskoj kantautorskoj sceni može pružiti najviše.

Pronađite ga zato na Mesečarskoj adresi.